Otvoren je uz svu pompu koja prati otvaranje spomenika. A kako se radilo o spomeniku Evropskoj Uniji bio je za tu priliku u Bijelom Polju i tadašnji šef Delegacije EU u Crnoj Gori Leopold Maurer. Društvo mu je pravila tadašnja Ministarka spoljnih poslova i evropskih integracija Gordana Đurović. Domaćin je bio, u to doba prvi čovjek grada, Tarzan Milošević. Dakle, svi uslovi da spomenik živi ispunjeni su. A njega nema...

Bijelo Polje tada nije bilo ni svjesno istorijskog trenutka. Nije bilo svjesno ni činjenice da je tog dana postalo i dio istorije Evropske Unije. Jer je Unija svoj prvi spomenik dobila upravo u Bijelom Polju. Malo li je? Jeste možda bio neugledan i pomalo konfuzan. Globus sa plavo obojenom teritorijom Unije postavljen na ulazu u zgradu robne kuće nije baš adekvatno dočarao bjelopljcima svu draž zajednice evropskih naroda. Ali tako je to sa istorijom. Svoju vrijednost tek kasnije pokaže.

Nego, da bi ova priča opravdala baladu iz naslova moramo konstatovati šta je dalje bilo. Kada je robna kuća postala vlasništvo kompanije Franca, spomenik postavljen na ulazu ukonjen je. Džaba Unija, džaba istorija. Mada, ako ćemo pošteno, niko tada nije znao da se uklanja istorija a o integracijama se znalo još manje.

Tako su Bijelo Polje i Evropska Unija ostali bez istorije. Kad se malo razbistrilo i kad je postalo jasno šta se učinilo, rodila se i ideja da se po drugi put podigne spomenik. Ali, ne ponavlja se istorija tako lako. Kako se rodila ideja, tako je zamrla. Bijelo Polje je evropski iskorak napravilo samo jednom.

Ali šta ako se neko u Evropi sjeti da je prvi spomenik Uniji podignut u Bijelom Polju i poželi da ga vidi. Šta da mu se kaže? Bio je ali ga sad nema. Bio je ali više nije. Bio je. Spomenik a čudo neviđeno.