BEOGRAĐANIN Vuk Bajrušević (1973) otet je 7. novembra 2000. godine oko 19.15 časova na parkingu u Ulici Žarka Vukovića Pucara, ispred broja 17. Bio je u posjeti majci, koja stanuje u toj zgradi.  

Njegova majka Desanka Vuković pozvala je u 19.30 sati policiju i prijavila nestanak sina. Kako je ispričala, komšinica sa desetog sprata rekla joj je da je sa terase vidjela da „dvojica mladića u crnom“ pokušavaju da uzmu kola njenog sina Vuka. Desanka je istog trenutka okrenula sinovljev mobilni. On je, međutim, već bio nedostupan, iako je iz kuće izašao samo neki minut ranije. 

Desanka je sišla na parking i ugledala Vukov „audi A8“, otvorenih vrata. Na suvozačevom mjestu bila je njegova tašna sa dokumentima. Od njega ni traga. 

Dan kasnije, Vukova sestra Bojana Bajrušević dolazi kod generala Dragana Ilića i saopštava mu da su joj brata oteli i da su se kidnaperi javili. Tadašnji načelnik kriminalističke policije Srbije upućuje je na grupu „Poskok“ i mene. Posle kraćeg razgovora i nećkanja da sarađuje sa policijom, Bojana je otišla kući. Tri dana kasnije Bojana se ponovo pojavila u „Poskoku“. Opet je tražila pomoć, ali i dalje odbija saradnju. 

U međuvremenu obratila se za pomoć Miloradu Ulemeku Legiji, od koga dobija obezbjeđenje, jer „se osjećala ugroženom“?! Njegovi momci brinu o njenoj bezbjednosti kod kuće, ali i na poslu. Legija je tada još aktivan pripadnik MUP Srbije. 

Pozivi otmičara postali su svakodnevni. Posle nekoliko dana, u Bojanino dvorište napadači ubacuju šok-bombu. Danas postoje nepotvrđena operativna saznanja da je bombu bacilo obezbeđenje, koje joj je dao Legija, kako bi je uplašili i natjerali da što prije pristane da plati otkupninu za brata. 

Kako je došlo do otmice? 

Kidnaperi su nekoliko dana pratili Vuka Bajruševića, zvanog Mali Tref. Ovaj nadimak dobio je po zetu, mužu svoje sestre Bojane - Vladanu Kovačeviću Trefu, koji je bio blizak sa Markom Miloševićem, sinom predsjednika Srbije. Kovačević je ubijen pod još nerasvetljenim okolnostima krajem devedesetih godina. Vuk je pomenutog dana bio na splavu „Monca“, kod hotela „Jugoslavija“ u Novom Beogradu, a onda se uputio ka Banovom brdu, da obiđe majku. Parkirao je svoj „audi A8“ i popeo se u zgradu.Na povratku od majke, bio je mrak. Uvijek oprezan, okrenuo se i osmotrio okolinu, ali ništa mu nije bilo sumnjivo. Prišao je autu i sjeo za volan. Iznenada i munjevito prilaze mu trojica muškaraca sa fantomkama na glavi i izvlače ga iz vozila. Vezuju ga lisicama. Ubacuju ga na zadnje sjedište i guraju mu glavu na koljena. Jedan od otmičara pokušava da pokrene „audi“. To mu ne polazi za rukom zbog šipke na mjenjaču. 

U sledećem trenutku, stiže još jedan od kidnapera u svom vozilu i zaustavlja se iza „audija“. Izvlače Bajruševića i ubacuju ga u auto na zadnje sjedište. Širokom lepljivom trakom obmotavaju mu pola glave - oči, uši, nos... 

- Mislim da smo se vozili oko 15 minuta, a onda su me izvukli iz tog, i ubacili u gepek drugog vozila - svedočio je kasnije Bajrušević. - Poslije 15-20 minuta ponovo su me prebacili u treće vozilo, opet na zadnje sedište. Uzeli su mi mobilni telefon i kada su našli Bojanin broj, nazvali su je. Gurnuli su mi aparat u ruke i naredili da joj kažem da sam otet. 

Poslije izvjesnog vremena auto se zaustavio i žrtvu su uveli u kuću. Sada se zna da je Vuk Bajrušević prvo odveden u vikendicu na Fruškoj gori, u selu Banstol. Skrovište je obezbjedio Milan Jurišić Jure, a kuća je vlasništvo čovjeka sa kojim nevjenčano živi njegova majka. Vuk je sve vrijeme bio vezan lisicama.

 - Ćuti i sjedi! 

To su bile jedine rječi koje su mu tada upućene. 

Posle dva-tri dana od otmice, čuje grub muški glas. Neko mu je promrmljao da je on „glavni“. „Glavni“ mu upućuje niz psovki, prijeti da će ga ubiti ako mu ne daju „pet miliona maraka“, uz opasku: 

- Dosta ste se vi nakrali! 

Nekoliko puta ga udaraju tvrdim predmetom u rebra. 

Posle batinanja izvode ga iz kuće, stavljaju u kola i kreću u nepoznatom pravcu. Odmah mu guraju mobilni u ruke da razgovara sa sestrom. Govori joj, po njihovim uputstvima, da sakupi novac i da ništa ne prijavljuje policiji. 

Dvije nedjelje poslije otmice, treći put mjenjaju sklonište. Vuka ubacuju u vozilo, i kao prvi put, u toku vožnje guraju mu telefon u ruke da zove sestru. 

Vuk: - Bojana, živ sam! Bole me oči. Vezane su mi otkako sam ovde. Ništa ne vidim. Saslušaj me, oni će me pustiti za dva miliona, a ostalo na rjieč još milion i po. 

Bojana: - Ništa se ne sjekiraj Džoni, samo mi kaži jesi li ti dobro. 

Vuk: - Jesam, ali sam malaksao, ništa živo ne jedem. 

Bojana: - Samo ti jedi, junačino moja, i drži se kao što se držim i ja. Ništa ne brini. Ja sam sa njim pričala. Dva miliona nemam, ali skupljam ja, sve što ima sestra je dala za tebe. Saberi se čoveče, kao što sam se i ja sabrala. Ovo psihički mora da se izdrži. Daću sve što imam - i srce i dušu. Sve sam rasprodala! Gdje ti je ključ od „audija“? 

Vuk: - Tamo na brdu. 

Bojana: - Dobro. Sve sestra prodaje. Dogurala sam preko milion, dva nemam sad. Neka mi te daju za ovo što imam, pa ću da skupim resto, ako mogu da čekaju za ostalo. Ne misliš, valjda, da ja otežem i da je meni do zezanja! Jesi li ti lud?! 

Vuk: - Oslepeću Bojana. 

Bojana: - Ništa ti ne brini. Nećeš da oslepiš, ako oslepiš, ja ću njima da j... kevu. Drži se, junačino, ko boga te molim. 

Vuk: - Biću živ i ja ću da im kažem ovo što si mi ti rekla.

(Izvor:Novosti)