Iako nikad nije donio rezultata bojkot je najčešći oblik borbe koji crnogorska opozicija, nakon uvođenja višestranačja, koristi u situacijama kada je nezadovoljna, bilo vladinom politikom bilo sopstvenim rezultatima.

I danas je isto. Opozicija je, svako iz svojih razloga, odlučila da se drži provjerenog recepta borbe sa aktuelnom vlašću.

Bojkot!

Bojkotuje se aktuelni saziv crnogorskog Parlamenta u kojem im uredno teče radni staž i čeka ih radno mjesto. Bojkotuju se rezultati izbora za koje se tvrdi da su bili nelegitimni, pokradeni i u sjenci državnog udara. Svako nađe opravdanje za bojkot.

Ono što se ne saopštava, ako su građani Crne Gore većinski glasali za opoziciju, jeste zašto su onda dozvolili da se verifikuju njihovi mandati. Kako je moguće nepriznavati nelegitimne izbore, a prihvatiti da nelegitimna većina u Parlamentu poslanike opozicije ustoliči u njihove skupštinske klupe. Bojkotuju a uredno ih obavještavaju o promjenama u opozicionim klupama, gdje je jednog opozicionog poslanika zamijenio drugi.

Bojkotujući rad Parlamenta opozicioni poslanici pružaju mogućnost vladajućoj većini da bez puno muke i kontra-argumenata donosi odluke i zakone koji mogu biti u interesu samo te većine. Opozicija služi upravo tome, da vrši kontrolu nad radom većine, koliko god to bio nejasno aktuelnim crnogorskim opozicionarima. Svojim bojkotom oni pružaju mogućnost ovima koji ne bojkotuju rad institucija da sprovode, bez imalo razmišljanja ili odlaganja, sve što je njihova politika zacrtala, dok ih ovi drugi bojkotuju.

Bojkotovali su crnogorski opozicionari nekoliko puta rad crnogorskog Parlamenta i iz tih bojkota izlazili samo slabiji. U njihovim bojkotima zamirala je i opoziciona snaga crnogorskog društva, jer kad bojkotujete onda znači da Vas nema. Ali crnogorske političke elite, duboko rovovski ukopane i podjeljene, najmanje brinu za snagu crnogorskog društva, koju god i kakvu god. Polovina mladih u Crnoj Gori ne radi, podatak dovoljan da u Španiji svako malo pada Vlada. Trećina stanovništva prima neki vid socijalne pomoći, podatak dovoljan da zabrine svakog ko se bavi javnim poslom. Ali ne i nas. 

Mi bojkotujemo sve što nam nije po volji. Nevezano za to ko je u pravu. I prosječnog crnogorskog građanina niko ništa ne pita. I možda je to jedini bojkot koji političarima uspjeva sve ove godine. Oni u kojima bojkotuju jedni druge ne uspijevaju, osim u tom da nam kao društvu uzalud troše vrijeme.

Jer ako su izbori bili nelegitimni onda su oni koji ih ne priznaju trebali su stati na tome. Onda bi njihov bojkot imao smisla. To što su pristali da im nelegitimna većina verifikuje poslaničke mandate, a sa njima i radni staž i plate, sve ono za čim polovina crnogorske omladine vapi, govori da nisu odmakli daleko od prošlog bojkota. I onda se pitaju zašto su rezultati crnogorskih izbora vječito vraćanje istom.

Jer u sve bitke kreću promišljajući politiku sopstvenim iskustvom, a to je iskustvo sigurnog zaposlenja i za crnogorske prilike odlične plate. To iskustvo nemaju oni za čije se glasove bore. Jer i mi bi nešto bojkotovali da možemo.

Crnogorska opozicija mora da se mijenja ali ne mijenjajući imena i strane već mijenjajući pristup vremenu u kojem žive. Jer dok god se vraćaju istom neće dati rezultata.