-Danas smo dobili Bukvar. Bukvalno mi se plače. Moje dijete 50 posto ovih izmišljenih riječi i slova ne umije da izgovori, ja ne mogu 30 posto uz sve napore - napisala je Podgoričanka, prenosi Blic.

Komentari na njen post su se množili vratolomnom brzinom, a neki od najupečatljivijih su:

- Šta je źato? Zlato na cg? Ne kapiram stvarno.

- Dosta je bilo hercegovačko-niksićkog gramatičkog terora. Ova država je uzela stvar u svoje ruke i književni jezik preoblikovala po uzoru na zavodničku lingvističku tradiciju svog kulturnog jezgra – Podgorice. Obrazovanje je konačno na našoj strani i očekujemo da od 2018. počne nova era.

- Patite sjevernjaci, uz pitanje: "Apaju lji ve međedi gore, džamli džan na viganj bez ašikovanja?"

- Je li ovo stvarno bukvar iz koga uce đeca? Recite mi da nije istina.Molim vas…

- Kad čujete voditeljku sa pg dijalektom i neobrazovane pink građane naravno da treba reci $edi tune,vođe nođe:) Svašta…

Član pokreta Otpor beznađu, Marko Milačić kazao je da je novi bukvar organizovni kriminal u oblasti obrazovanja.

"Gledam odlomak iz ovog bukvara-priručnika i plače mi se. Ovo je, ljudi, organizovani kriminal u oblasti obrazovanja. Ovo se nudi i prodaje djeci, kako bi usavršili novi jezik.

Od svih jezičko-državnih separatista, od svih lingvističkih prebjega, od svih novogovora, od svih novih jezika samo smo mi takli u temelj, u osnov, u srž zajedničkog, našeg, velikog - jezika.
Hrvati su dirali rečenice i riječi, mučili ih i torturisali, na silu stvarali nove, silovali i čerečili, oni su kidali pravila, odvajali meso od mesa jezika, bacali kosti, davili gramatiku, natezali mišiće do pucanja, samo da stvore alibi, samo da dobiju osnovu za državu, tek da kažu – ovo je naš jezik. Naš i ničiji više. Samo naš.

Mi smo otišli dalje, zašli dublje i ustima zahvatili više taloga. Mi smo u temelj jezika, u kolektivni krvotok, u osnov identiteta ugradili - razliku. Betonirali podjele. Kodifikovali svađu. Otpečatili sukob. Otvorili ranu. Posvađali istoriju. Drznuli se da mijenjamo Njegošev, Andrićev, Mažuranićev i Selimovićev jezik, da se petljamo u filosofiju, da se bakćemo sa onim čemu nijesmo niti ćemo ikada biti dorasli. Mi smo etiketirali - azbuku. Mi smo takli sveta – slova! Atome identiteta, čestice tradicije, ćelije našeg bića. Ne knjige, ne poglavlja, ne pasuse, ne rečenice, ne riječi, već – slova. Mi smo krenuli odozdo. Da razvaljujemo biće iz podruma, da dijelimo društvo od članaka, da razdvajamo onamo gdje je bilo najčvršće. Da silujemo jezik. Da mu mi, zamislite – mi, dodajemo nešto. I to – slova!

Zar nije tužno – mijenjati sebe, i od toga praviti svedruštvenu i svedržavnu ideju i ideologiju, modu i trend - samo da bi se razlikovali od drugih? Još tužnije - da bi se razlikovali od drugih, koji, zapravo, nijesu drugi već, takođe – mi. Da bi se razlikovali od onih koji su naši sugrađani, naši sudržavljani, naši rođaci, naša braća – Srbi.

Naravno, legitimno je nazvati jezik imenom države. Ali, ukoliko gradimo čisto i zdravo društvo, treba to pošteno uraditi i reći – ovo je politička ideja, smatramo da jezik treba da se zove – crnogorski. To je isti jezik, ista osnova, i stoga ga nećemo dirati, nećemo ga skrnaviti, nećemo ulaziti u njega. Onda pitati narod Crne Gore – da li ste za to? Recimo - na popisu. A onda – poslušati narod. To je, valjda, ta demokratija.

Zamislite stepen te bolesti, lažnog nacionalizma zavijenog u odoru velikog crnogorskog patriotizma, tu perverziju naših vlastodržaca da oni, zamislite – oni, mijenjaju sam - jezik. Mali Milo Đukanović i amebe njegove vlasti da ispravljaju velikog Petra II Petrovića. Da mu dodaju slova. Da mu uljepšavaju izraz. Da mu koriguju azbuku. Da mu se petljaju u posao."

Ne moramo hitno mijenjati vlast samo zbog kriminala u vlasti i na ulicama već i zbog ovog kriminala u udžbenicima", poručio je Milačić.