Znali smo je busati u prsa. Govoriti o svom čojstvu i junaštvu. Tvrditi da u Crnoj Gori žena uživa poseban status, a tek majka...Jedna je majka.

A izgleda da ipak, svak priča o onom čega nema. Tako i mi... Crnogorski mediji čak su i zagubili brojku od kada to majke štrajkuju glađu a pred njima, pred Parlamentom, improvizovan kartonski semafor na kojem piše koji im je dan kako štrajkuju glađu. Sedmi. Gladuju majke pred Parlamentom.

A znamo se busati u prsa kako spadamo u prvi soj ljudi. Kako Crnogorac sa Bogom razgovara, kao nekad Vladika Rade. A ono ništa. Lijep dan, prvi proljećnji, u Podgorici prebacilo dvadeset stepeni, krenuli kratki rukavi i kratke haljine i kratak obraz. Jer pune su danas podgoričke bašte. Nasmijana lica sinova i kćeri uz čuveni dojč. A majke? Majke su pred Parlamentom.

Majka je svetinja!-povikaće neko na prvo pominjanje roditeljke. U Crnoj Gori je majka kult. Raste se u njenom krilu i krije u njenim skutima. I majka čuva i majka hrani i majka brani. Zato je majka hrabrost a ne neko drugi.

Dali smo im neka prava, da budemo precizni neke pare, pa im ih onda oduzeli. Ko misli da su majke te pare koje smo im dali a oduzeli, trošile na sebe ima pravo da misli da žene koje štrajkuju glađu pred crnogorskim Parlamentom nemaju nikakva prava. Ali prije toga neka pomisli na svoju majku. Ružno je što majke već sedam dana štrajkuju glađu a već tri sedmice štrajkuju pred crnogorskim Parlamentom. A još je ružnije što ima onih koji sa nimalo ne uzdržavaju da, ne misleći na svoju, vrijeđaju tuđe majke.

Sve je više onih koji po društvenim mrežama i portalima,  kao u onoj Džonijevoj skriveni iza lažnih imena, komentarišu štrajk glađu majki ispred crnogorskog Parlamenta na način na koji ne priliči sinovima i kćerima a kamoli Crnogorcima i Crnogorkama. Jer da se nađete pred vratima bilo koje majke, i ovih koje gladuju već sedmicu pred crnogorskim Parlamentom, i bilo koje druge, i zatražite čašu vode i komad hljeba to ćete i dobiti. Jer jedna je majka.

A mi, mi bi trebali da se zapitamo sebe radi, zašto te žene toliko čekaju pred crnogorskim Parlamentom? Zašto ćutimo i čekamo ili da umru ili da odu? Zašto se busamo u prsa i govorimo o svom čojstvu i junaštvu uz pola popijen dojč u bašti nekog kafića. Zašto lažemo sebe da imamo išta zajedničko sa precima na čije se čojstvo i junaštvo pozivamo?

Jer niti su tražile niti su ih pitali. Donesen je zakon kojim su im uvedene naknade. I pri tom u zakonu određen njihov iznos u zadnji cent. Nisu one krive što je zakon donesen. Krivi su drugi, koji su ga izglasali a nijesu uradili ama baš nikakvu procjenu koliko će to da košta državni budžet. Možda nisu stigli od silnih dojčeva koji su u skupštinskom restoranu nekih tridesetak centi. Jer da je iko uradio analizu samog zakona znao bi šta ga čeka.

Ali...Učinjenom poslu mane nema.

Oni koje mi biramo tako su izabrali. Ali ima i ona, uzimala davala...Po onoj kad se majka naljuti pa kaže ja sam ti život dala ja ću ti ga i uzeti. Tako majka u ljutnji kaže a ne misli već blagosilja.

A tako i država, ja ti mogu dati a mogu ti i uzeti... I uzela je. A busamo se u prsa uz polupraznu šolju dojča i pjevamo Majko naša Crna Goro. I kunemo se da ćemo stati iza nje, taman kao i iza onih koje gladuju već sedmicu pred crnogorskim Parlamentom. A jedna je, kažu, majka.