Muško nasilje nad ženama je svaki čin protiv ženine volje, koji je ugrožava psihički, fizički, seksualno ili ekonomski. Nasilnik može biti član porodice (muž, sin, otac, brat...) ili bilo koji poznati (prijatelj, poznanik, kolega) ili nepoznati muškarac. Nasilje se može desiti svakoj ženi i nasilje nije posledica ženinog ponašanja nego sistema patrijarhata u kome muškarci imaju moć, a nasilje nad ženama je način da oni tu moć održe. Nasilje nad ženama je primjer zloupotrebe moći jednog pola nad drugim.

"Nasilništvo nije reakcija na stres. Nije afekat. Nije "on ne može da se kontroliše". Nije "pukao čovek, dešava se". Nije... sve ono što bi vam palo na pamet da možda jeste. Nasilništvo je - potreba za dominacijom i potpunom kontrolom. Toliko je jednostavno i toliko je strašno u svojoj jednostavnosti", kaže za portal Kodex izvršna direktorica Sigurne ženske kuće Ljiljana Raičević.

Izvršna direktorica Sigurne ženske kuće Ljiljana Raičević

Kaže da je mnogo je pitanja sa kojima se žena suoči prije nego što stigne do poražavajuće spoznaje da je žrtva nasilja. Jer, nasilje ne ostavlja uvijek vidljive posljedice. A opet, i te "nevidljive" bole više nego što je moguće iskazati.

"U kojoj formi će se javiti u određenoj partnerskoj zajednici, zavisi od osobina i onoga ko čini nasilje, ali i onoga ko nasilje trpi, kao i od okolnosti. Ali, bez obzira na pojavni oblik, svako nasilje ima samo jedan cilj - uspostavljanje potpune kontrole nad žrtvom. Nasilnik želi da uspostavi kontrolu nad svakim aspektom života svoje žrtve. On će koristiti različite mehanizme da to postigne i ne mora nikada da iskoristi fizičko nasilje. A kad se jednom postigne ta poslušnost, onda je lako stvoriti i utisak da žena dobrovoljno ostaje u partnerskom odnosu. Stvar je u tome da će većina nasilnika vješto kombinovati nasilna ponašanja i odnos u kojem nema nasilja, u kojem on pokazuje ljubav, moli za oproštaj i izvinjava se za ono što je učinio. 

Ono što je ključno je što se i u tim nenasilnim epizodama uz izvinjenja i opravdanja provlači potka ženine krivice: "žao mi je ALI... da ti nisi to i to, ja ne bih...", "neću nikad više AKO ti ne budeš...". I to je ujedno i prvi signal za uzbunu. Ako žena nije sigurna šta joj se dešava, ako ima sumnje, a ne bi da se ogriješi i nešto što je uobičajena svađa, do kakvih dolazi i među onima koji se najviše vole, proglasite za emotivno zlostavljanje, poslušajte šta vam govori... Taj čovjek kojeg toliko volite... Taj čovjek čiju ljubav toliko želite... Ako kaže "ti znaš da te ja volim, ja nikad ne bih to uradio, ali TI si me NATJERALA..." skupljajte snagu. Trebaće vam.Ili bježite. 

Kad jednom dospijete na kolosjek "ja sam kriva nije trebalo da.../trebalo je da..." tome nema kraja"...

Partnerski odnos uvijek počinje kao ljubavni odnos. Žena se zaista zaljubi, zavoli partnera. I on nju zavoli. Ali voli je na jedan posesivan način, voli je tako da može da je kontroliše, tako da njeno ponašanje zavisi od njegovih želja i očekivanja. A ako ona na njih ne odgovori na način na koji je on zamislio, to njemu 'daje za pravo' da ponovi nasilje, bilo emotivno, bilo fizičko. Ljubav je dakle važna na početku, jer žena zavoli onaj dio partnera koji je brižan i nježan, koji umije da voli. I upravo svijest o tome da postoji i ta druga strana njegove ličnosti zadržaće ženu u takvom odnosu, nekad i godinama, tokom kojih će ona mijenjati sebe, ne bi li prizvala ono za šta vjeruje da je njegova "prava" priroda.
Problem je u tome što kad jednom dospijete na kolosjek "ja sam kriva nije trebalo da.../trebalo je da..." tome nema kraja", priča naša sagovornica. 

Kaže da,  čak i ako muškarac nikada nije udario partnerku, ali ako ju je gurao, unosio joj se u lice sa izrazom koji može da zastraši, sa stavom tijela koji se nadvija nad njom, onda ona ima jasnu poruku da on kontroliše situaciju, da on može da je prebije ako hoće. Dakle, nasilje razlikujete po tome što žrtva, čak i ako se brani, nikad nije u ravnopravnoj poziciji jer je moć nasillnika disproporcionalna njenoj. I drugo, ona je zastrašena, ona ima strah od posljedica koje mogu da je snađu.

ŠAMAR

"I ovdje dolazimo do ključne stvari. 'Je l' hoćeš šamar' emotivno i psihološki može da ima gotovo istu težinu kao šamar. Žene obično kažu "on je i ovakav i onakav, i svađamo se i volimo se, ali kad bi me udario, to bi bio kraj". Šamar je često ta imaginarna granica, dokle je žena spremna da ide.

Ako se desi i taj drugi šamar, nasilje će se ponavljati 

Ako se to desi, ona kaže 'sad si me udario i nikada više'. 'Ovo si sad uradio i nikada više'. On se, naravno, izvinjava. Ali, ključno je ono što govori. Postoje muškarci koji se zaustave na tom jednom šamaru. Ali to su uvijek i samo oni koji posle tog incidenta kažu 'ovo što sam uradio je strašno i neprihvatljivo, ne znam šta mi je bilo, neću nikada više, pogriješio sam'. Ako on izvinjavajući se kaže 'ne znam šta mi je bilo, ovo je strašno, žao mi je, ja te volim ALI, ja nikada to ne bih uradio da ti nisi...', onda je izvjesno da će se desiti i drugi šamar. A ono što mi vidimo radeći sa ženama je da ako se desi i taj drugi šamar, nasilje će se ponavljati i vrlo često eskaliraće i u više od šamara. To je gotovo stopostotno pravilo. 

Ono što dodatno otežava situaciju žena koje trpe emotivno nasilje je što se često dešava da spolja to izgleda kao dobar odnos, takav čak da bi se na njemu moglo pozavidjeti. A muškarac kao da ima "dva lica" - jedno za javnost, a drugo između četiri zida. Kako je moguće da nekome ko je pun razumijevanja i blag prema ljudima, od bliskih do konobara u kafiću i prosjaka na ulici, ko hoće da pomogne, kad se zatvore vrata "izraste druga glava"? Kako se taj šarmantni, duhoviti čovjek pretvori u čudovište? Ili, kako je moguće da nasilnik svoju prirodu tako uspješno kontroliše kad ima "publiku"? I onda dođete u situaciju da ako se žena i požali nekome svi kažu 'pa ti ne znaš šta su problemi, ti si luda, ti si nezahvalna, on je dobar čovjek ti nikad nisi zadovoljna... treba da budeš zahvalna... Kako takvi muškarci uspijevaju da igraju svoju ulogu, kad su u javnosti, tako dobro? To potvrđuje teoriju da su svi koji čine nasilje nad ženama kontrolori.

Dakle, njegov je cilj da nju kontroliše, ali on sebe može odlično da kontroliše svo vrijeme. On može da se suzdrži od svakog agresivnog ponašanja koliko god hoće, ako to ima neku funkciju, a vrlo je jasno da to ima funkciju, jer kad sebe prikazuje u pozitivnom svijetlu, on stvara sliku iz koje je teško pretpostaviti, pa i povjerovati, da on može da radi takve stvari u četiri zida", kaže Raičević. 

Nemojte nikada reći "sama si birala". Jer niko ne bira da živi tako

Ona upozorava da, onda, kad žena zatraži pomoć ili podršku, ona ne može nikoga da ubijedi šta se njoj dešava jer svi misle da je ona luda, da pretjeruje, da je suviše zahtjevna, da je razmažena... Ona čuje dakle, od drugih sve ono što joj i on govori.

"I to je ono gdje možemo da pomognemo. Ako vam se požali prijateljica, slušajte. I imenujte ponašanje. Kad ona kaže "slušaj, vidi šta mi se dešava", recite joj da je to pogrešno. Recite joj da je to što on radi nasilje. Recite joj da je to što trpi zlostavljanje. Recite joj da zaslužuje bolje. Podsjetite je na ono kakva je nekad bila. Podsjetite je da može sve što poželi. I budite tu. Nemojte nikada reći "ma ti si luda". Jer nije. Nemojte nikada reći "sama si birala". Jer niko ne bira da živi tako. I nemojte nikada reći "ma ja bih...". Jer je istina da pojma nemate šta biste. Niko od nas pojma nema šta bi. Sve dok se ne nađe u takvoj situaciji. A kada osjeti da joj je opasno po zdravlje ili život onda okreće naš broj ili dolazi u kancelariju.  Mi smo tu da pomognemo, besplatno", poručuje Raičević.