Ali nije riječ o tom bonusu. Riječ je o bonusima isplaćenim u Monteputu. Bonus je dakle nagrada, priznanje. U Monteputu, isplaćeni su bonusi kao nagrada, a bogami i priznanje da se dobro radilo. A jes se dobro radilo. Već ko zna koju godinu po redu, pred turističku sezonu, izvode se radovi na putu Podgorica-Budva. Tako su se mnogi na primorje godinama kretali kroz Sozinu. I tako se stoglo do bonusa. Sozinom.

I nije pitanje što se dijele bonusi u državnim firmama. I nije pitanje što se do bonusa stiglo kroz tunel. I nije pitanje što država nema ni centa a njena preduzeća dijele na hiljade eura bonusa. I nije pitanje koliko je ko dobio i da li je trebalo da dobije i da li treba da vrati. Osnovno pitanje priče o crnogorskim bonusima leži u činjenici da za njih saznajemo od političara. Da nije njih, bonusi ne bi ugledali svjetlo dana. U konačnom i odluku o raspodjeli bonusa u Monteputu donijeli su političari.

A onda su krenule optužbe. Otkud bonusi a država u minusu? Otkud država u minusu? Otkud bonusi tamo gdje je država u minusu? U redu je, izgleda, da se dijele bonusi tamo gdje je država u plusu kao što je u Monteputu a nije u redu da se dijele tamo gdje je država u minusu, kao što je u Aerodromima Crne Gore. Ili su možda i Aerodromi Crne Gore u plusu ili bi bili da im Montenegroerlajns isplati sva dugovanja. A za Montenegroerlajns fakat znamo da su u minusu. A i tamo je bilo bonusa. 

Aerodromi i Monteput gazduju državnim monopolima. Kad ste monopolista lako je biti u plusu. I lako je dijeliti bonuse. Tako saznadosmo da su  po 2.840 eura dobili  članovi odbora direktora Monteputa, po 2.130 eura direktori sektora i sekretar društva, a zaposleni po 710 eura. Aferim. Radilo se.

Samo što se ta raspodjela nije dopala svima pa su neki optužili one koji su donijeli odluku o bonusima da im odluka ne valja, a da bi se pare mogle vratiti. Oni koji su pare uzeli rekoše da pare ne misle vraćati jer su ih dobili kao “zakonski primljene benifite u preduzeću” pa su još dodali da su ovi što ih optužuju isto tako, dok su mogli, primali bonuse. Pa se tako dođe  do optužbi kako su ovi sadašnji bonusi sitnina za one ondašnje bonuse koje su dobijali ovi što ih sad ne mogu dobiti, iz svima poznatih razloga.

Jer se do bonusa sa četiri cifre ne dolazi trudom, radom i ličnim zalaganjem, političari bi rekli samopregorom, već isključivo kroz pripadnost političkoj partiji koju u raspodjeli kolača zapadne određeno državno preduzeće i bonusi iz njega.

I onda je jasno da se više ne radi o tome da se dijele bonusi u državnim firmama, a država u minusu. I ne radi se o tome da je država u minusu. I ne radi se o tome što država nema ni centa a njena preduzeća dijele bonuse. I uopšte nije pitanje koliko je ko dobio i da li treba da vrati. Bonusi su se preselili u klasično balkansu raspravu.

Tipa “Što ja? Vrati ti!” Jer što bi neko vraćao tričavih par hiljada a nekome ostade par desetina hiljada eura bonusa. Samo ovi što su uzeli ove sadašnje bonuse  kao “zakonski primljene benifite u preduzeću” zaboraviše da kažu da su i oni što su uzeli ondašnje bonuse, do bonusa došli na  isti način, kroz “zakonski primljene benifite u preduzeću”. Dakle, nije do bonusa, do zakona je.

A Bonus? Bonus je latinska riječ i znači nagrada, priznanje.