Za­hva­lju­ju­ći uče­sni­ci­ma omla­din­skih rad­nih ak­ci­ja ši­rom biv­še Ju­go­sla­vi­je sa­gra­đe­ni su broj­ni pu­te­vi, mo­sto­vi, fa­bri­ke. Iako su po­sle­rat­nu dr­ža­vu udar­nič­ki di­za­li iz pe­pe­la i po­tom­ci­ma osta­vi­li sve na go­to­vo bri­ga­di­ri su da­nas za­bo­ra­vlje­ni, a nji­hov dan 1. april – Dan omla­din­skih rad­nih ak­ci­ja – pre­stao je da se obi­lje­ža­va. Po­je­di­ni su ogor­če­ni na dr­ža­vu i ak­tu­el­nu vlast, za ko­ju ka­žu da ono što su oni sa do­sta mu­ke, ali sa ela­nom gra­di­li, Vla­da da­nas ru­ši, uni­šta­va i za­bo­ra­vlja...

Je­dan od njih Bran­ko Ja­ra­maz ka­zao je za „Dan” da je na ak­ci­je išao sa po­je­di­nim funk­ci­o­ne­ri­ma iz vr­ha da­na­šnje vla­sti, či­ja ime­na ne­će da spo­mi­nje jer su ga raz­o­ča­ra­li. On na­vo­di da se da­nas za­bo­ra­vlja i uni­šta­va ono što su osta­vi­li bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma.

– Naj­vi­še sam vre­me­na pro­veo na ak­ci­ja­ma u Za­gre­bu, gdje smo po­di­za­li na­si­pe na Sa­vi da ri­je­ka ne bi po­pla­vi­la grad. U Cr­noj Go­ri je bi­lo ma­lo sa­ve­znih ak­ci­ja i to sa­mo u Pod­go­ri­ci. Po­sli­je ze­mljo­tre­sa je bi­lo ak­ci­ja, ali ja u nji­ma ni­je­sam uče­stvo­vao. Žao mi je ka­da da­nas vi­dim da smo pot­pu­no za­ne­ma­re­ni i za­bo­ra­vlje­ni, ni­ko ne­će ni da nas po­me­ne. Je­di­no nas se no­vi­na­ri sje­ća­ju, ali ne i dr­ža­va – ka­že Ja­ra­maz, do­da­ju­ći da „ni­je po­šte­no da se lju­di da­nas 1. apri­la sje­ća­ju sa­mo kao da­na ša­le”.

On is­ti­če da ak­ci­je pam­ti pri­je sve­ga po udar­nič­kom ra­du, a za­tim i po dru­že­nji­ma iz ko­jih su se ra­đa­la naj­bo­lja pri­ja­telj­stva, a ne­ka­da i lju­ba­vi. Ja­ra­maz ka­že da se upo­znao sa svim na­ro­di­ma ko­ji su ži­vje­li u Ju­go­sla­vi­ji. Svi su bi­li dru­go­vi, a ži­vje­li i dru­ži­li su se kao go­spo­da.

– Mno­go li­je­pih uspo­me­na imam sa ak­ci­ja, ali sam pri­je par go­di­na osje­tio to­li­ku gor­či­nu zbog od­no­sa pre­ma na­ma, da sam za­pa­lio go­mi­lu al­bu­ma. Sa­da mi je žao, ali to je bi­lo u afek­tu – ka­že on.

Ja­ra­maz is­ti­če da su za­hva­lju­ju­ći uče­sni­ci­ma omla­din­skih rad­nih ak­ci­ja ši­rom Ju­go­sla­vi­je po­dig­nu­te mno­ge fa­bri­ke, ko­je je da­na­šnja vlast za­tvo­ri­la.

– Tru­di­li smo se da osta­vi­mo ne­što iza se­be i uspje­li smo, ali dža­ba ka­da ovi da­nas ne umi­ju da ču­va­ju. Ima ne­kih po­li­ti­ča­ra sa ko­ji­ma sam bio na rad­nim ak­ci­ja­ma, či­je ime ne že­lim da spo­mi­njem i re­kla­mi­ram ih jer ni­je­su za­slu­ži­li. Iz­ne­na­di­li su me u ne­ga­tiv­nom smi­slu, jer su se po­ka­za­li kao do­bri rad­ni­ci, a po­sli­je su oti­šli u su­prot­nom smje­ru – ka­že Ja­ra­maz.

On na­vo­di da su ak­ci­je kre­nu­le iz Hr­vat­ske i ra­ši­ri­le se ši­rom Ju­go­sla­vi­je, te da mu je tu­žno što da­nas ni­ko ne na­la­zi za shod­no da se sje­ti tih lju­di.

– Ni­je­smo ra­di­li zbog pa­ra ili ne­kih za­slu­ga, ne­go za­to što smo že­lje­li da ra­di­mo. Ža­lim što se ras­pa­la ve­li­ka Ju­go­sla­vi­ja ko­ju smo svi za­jed­no gra­di­li, a on­da su je po­li­ti­ča­ri par­ča­li ka­ko je nji­ma od­go­va­ra­lo, a sa­mo je na­rod is­pa­štao – kon­sta­tu­je Ja­ra­maz.

Pre­ma ri­je­či­ma Jo­va­na Pe­jo­vi­ća ko­ji je bio ko­man­dant sa­ve­zne rad­ne ak­ci­je 1985. go­di­ne, ta oku­plja­nja su bi­la jed­na ve­li­ka ži­vot­na ško­la za omla­din­ce iz svih kra­je­va biv­še dr­ža­ve. On ka­že da ta­da ni­ko ni­kog ni­je pi­tao ko je i šta je već su svi bi­li jed­na­ki.

– Na sva­kom ko­ra­ku ši­ri­li su se pri­ja­telj­stvo, lju­bav i po­što­va­nje jed­nih pre­ma dru­gi­ma. Iako su ak­ci­je u mo­je vri­je­me tra­ja­le sa­mo po mje­sec da­na, na kra­ju smje­ne bri­ga­di­ri su se sa­ti­ma opra­šta­li jed­ni od dru­gih sa su­za­ma u oči­ma. Osje­ća­la se ta iskre­na lju­bav me­đu nji­ma. Ni­je se sa­mo udar­nič­ki ra­di­lo, ima­li smo i kul­tur­ni, za­bav­ni i sport­ski pro­gram – pri­sje­ća se Pe­jo­vić.

On ka­že da da­nas ne­ma ak­ci­ja i da je šte­ta da da­nas pro­pa­da i ru­ši se ono što je po­dig­nu­to.

– To je ža­lo­sno. Mi smo, na pri­mjer, po­di­za­li par­ko­ve, a da­nas se to ru­ši ka­ko bi se po­di­gao stam­be­no-po­slov­ni obje­kat ili ne­što dru­go. Iako se zna da sta­blu tre­ba ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja da po­ra­ste, za to ni­ko ne ma­ri. Sa go­ra­ni­ma smo po­kre­nu­li ak­ci­ju da se na­pra­vi ve­li­ki park kod Kli­nič­kog cen­tra, a isto ta­ko i stu­dent­ski park kod stu­dent­skog do­ma gdje bi vi­so­ko­škol­ci po­sle di­plo­mi­ra­nja po­sa­di­li sad­ni­cu, ali tog par­ka da­nas ne­ma – ka­že Pe­jo­vić.

Sve po­če­lo u do­ba NOB-a

 Omla­din­ske rad­ne ak­ci­je na­sta­le su još u to­ku NOB-a, a na­ro­či­to su bi­le po­pu­lar­ne na­kon za­vr­šet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ima­le su za cilj da ob­no­ve i iz­gra­de pri­vre­du, in­fra­struk­tu­ru, na­uč­ne, sport­ske, kul­tur­ne i za­bav­ne objek­te u Ju­go­sla­vi­ji. U pr­vim po­sli­je­rat­nim sa­ve­znim rad­nim ak­ci­ja­ma mi­li­o­ni omla­di­na­ca gra­di­li su auto­pu­te­ve, pru­ge, fa­bri­ke, čak i či­ta­ve gra­do­ve. Naj­ve­će sa­ve­zne rad­ne ak­ci­je de­ša­va­le su se u pe­ri­o­du od 1946. do 1952. go­di­ne. Kao dan omla­din­skih rad­nih ak­ci­ja u SFRJ obi­lje­ža­vao se 1. april, dan ka­da su 1946. go­di­ne po­če­le pri­pre­me za or­ga­ni­zo­va­nje iz­grad­nje pru­ge Brč­ko – Ba­no­vi­ći. 

Na pru­zi Brč­ko – Ba­no­vi­ći ra­di­lo 62.268 bri­ga­di­ra

 Go­di­ne 1946. mla­di iz svih kra­je­va Ju­go­sla­vi­je oku­plja­ju se na iz­grad­nji omladinske pruge Brčko – Banovići, od 1. maja do 7. novembra 1946, a u iz­grad­nji 90 ki­lo­me­ta­ra du­ge pru­ge uče­stvu­je 62.268 omla­di­na­ca. Sa mi­tin­ga u Brčkom gra­di­te­lji su upu­ti­li pi­smo maršalu Titu u ko­me su da­li obe­ća­nje da će pru­gu za­vr­ši­ti do 29. novembra 1946. go­di­ne. Da bi iz­gra­di­li pru­gu mla­di su is­ko­pa­li 1.360.000 kub­nih me­ta­ra ze­mlje i pro­bi­li tri tu­ne­la ukup­ne du­ži­ne oko 600 me­ta­ra. Pru­ga se naj­vi­še gra­di­la ruč­no, jer je bi­lo vr­lo ma­lo ala­ta, a o me­ha­ni­za­ci­ji da se i ne go­vo­ri. Od pre­vo­znih sred­sta­va naj­vi­še je bi­lo dr­ve­nih ko­li­ca. Po­red iz­grad­nje pruge Brčko – Banovići, to­kom 1946. omla­di­na je ra­di­la i na iz­grad­nji Novog Travnika, za­vr­ša­va­nju ra­do­va na iz­grad­nji ru­dar­skog na­se­lja u Banovićima, pri­prem­nim ra­do­vi­ma za iz­grad­nju autoputa Beograd – Zagreb, iz­grad­nji 36 ki­lo­me­ta­ra ko­lo­sje­ka iz­me­đu Foče i Ko­pa­ča, i iz­grad­nji 40 ki­lo­me­ta­ra du­gog Po­sav­skog ka­na­la ko­ji je pred­sta­vljao pr­vi me­li­o­ra­ci­o­ni obje­kat ko­jeg su gra­di­li mla­di.

(Izvor:Dan)