"Bogdane, nije uzalud. Moram opet, dok čekam sahranu, važno je: o ocu i sinu, o Oliveru i njegovom Bogdanu. Zamislite tu pretešku nepravdu: sin je, sa svega nekoliko godina, rastao bez oca kod kuće, sa ocem koji je nekoliko godina bio u zatvoru. Gledam fotografije, peku dušu: čamili su on i majka godinama pred zatvorom samo da bi sin ugrabio oca na koji minut, da ga vidi i osjeti. 

Rastao je shvatajući šta je zatvor, da će tata ipak jednom izaći. A kada je izašao, na njegov mali rođendan, onda je konačno mogao da potpuno uživa u svom velikom heroju, ocu. A onda, kada ga je tako snažno prigrlio, nije ga se ni raželio, izgubio ga je za sva vremena. Pitam ja sada svu vaseljenu: da li smisao postoji? 

Sve ovo pišem sa jasnim ciljem. Razgovaram sa suprugom koja mi kaže da ništa, pa ni borba za ideale i pravdu, nije vrijedna suze djeteta, a kamoli ovoga: da dijete raste bez oca. Uzalud je borba?

Mislim o tome, ne mogu da prestanem: nije uzalud! Da nije tako, da nije baš toga, da nije baš ovoga, baš tada smisao ne bi postojao. Baš tada bi sve bilo uzaludno. Ovakvi ljudi, ovakve duše koje ne pristaju na besmisao, i bore se uprkos svemu, pečat su i znamenje smisla, znak da se tako mora, da baklju neko mora da nosi. Pa ko će ako neće najbolji? 

Piše na grobu Dostojevskog: “Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi".

Suza Bogdanova pretvoriće se u riječ Bogdanovu, a riječ Bogdanova u djelo  Bogdanovo, a djelo Bogdanovo u potomstvo Bogdanovo. Dobiće, ako Bog da, Bogdan sina, zvaće se, a kako drugo do Oliver. 

Oliver je bio Bogdanov, biće i Bogdan Oliverov. Daće Bog. Bog će dati: ne zove se zalud Bog-dan. 

Tako se rađa smisao. 

Tako ga je Oliver porodio ne samo za svog Bogdana nego i za cijeli naš narod. 

Ne bojmo se, ne dajmo da nas strah proguta: nije uzalud!"