He­ro­in sam po­čeo da uzi­mam još 1997. go­di­ne, što zna­či da sam za­vi­snik već pu­nih 15 go­di­na, raz­log za­što sam po­čeo da se dro­gi­ram ne znam, ali sma­tram da je kri­vi­ca sa­mo mo­ja, ova­ko za­po­či­nje pri­ču o svo­joj bor­bi sa za­vi­sno­šću Pod­go­ri­ča­nin Mi­lan Ta­na­si­je­vić (38), sa ko­jim je raz­go­va­rao novinar "Dana" u pro­sto­ri­ja­ma NVO For lajf. Nje­gov svi­jet je po­čeo da se uru­ša­va na­kon smr­ti oca, i pre­u­da­je maj­ke, što ka­ko is­ti­če mo­žda iz­gle­da kao kla­sič­na i pa­te­tič­na pri­ča, ali na nje­go­vu ža­lost ona je isti­ni­ta. On tvr­di da na­kon 15 go­di­na pa­kla, za­hva­lju­ju­ći pro­gra­mu od­vi­ka­va­nja od dro­ga NVO For lajf ko­nač­no vi­di ne­ku na­du za se­be, is­ti­ču­ći da he­ro­in ni­je ko­ri­stio sko­ro go­di­nu da­na, ali da sma­tra da još uvi­jek ni­je iz­li­je­čen.

– Moj pa­kao po­či­nje ne­gdje kra­jem 1997. go­di­ne, ka­da mi se maj­ka na­kon smr­ti oca vr­lo br­zo pre­u­da­la. Ide­al­ni ži­vot, u ko­jem sam do ta­da uži­vao, od­jed­nom se uru­šio. U ku­ću u ko­ju sam uži­vao ušao je čo­vjek ko­ji ni­je imao ra­zu­mi­je­va­nja za me­ne. Mal­tre­ti­rao me je na sve mo­gu­će na­či­ne i če­sto iz­ba­ci­vao iz ku­će. Što je bio go­ri za me­ne, to sam ja po­sto­jao sve lo­ši­ji pre­ma nje­mu i maj­ci, ali i pre­ma se­bi. Imao sam ta­da 20 go­di­na i za­po­čeo stu­di­je, ali sam ih mo­rao pre­ki­nu­ti zbog po­ro­dič­nih pro­ble­ma. Ka­ko bi iz­bje­gao sva­đe sa oču­hom, ali i maj­kom ko­ja ga je zdu­šno po­dr­ža­va­la, sve ma­nje vre­me­na sam pro­vo­dio u ku­ći, a sve vi­še na uli­cu sa dru­štvom – ka­zao je Ta­na­si­je­vić.

Tvr­di da se ne sje­ća ka­da je pr­vi put uzeo he­ro­in, ali is­ti­če da pri­je to­ga ni­je ko­ri­stio dru­ge opi­ja­te.

– Vi­še se i ne sje­ćam ka­da sam pr­vi put pro­bao he­ro­in i ka­kav je uti­caj ta­da osta­vio na me­ne. Pra­vo da vam ka­žem ne znam ni raz­log za­što sam to ura­dio. Mo­žda bi naj­lak­še bi­lo re­ći da je za to kri­vo dru­štvo oko me­ne, ali u mo­jem slu­ča­ju sam ja je­di­ni kri­vac za to – ka­že Ta­na­si­je­vić.

On is­ti­če da mu ku­po­vi­na he­ro­i­na ni­je pre­sta­vlja­la ve­ći pro­blem jer je po­ti­cao iz imuć­ne po­ro­di­ce.

– Tu su bi­le i dvi­je mo­je tet­ke, ko­ji­ma sam bio mi­lje­nik, ta­ko da su me uvi­jek nov­ča­no ča­šća­va­le. Po­čeo sam sa če­tvrt gra­ma he­ro­i­na dnev­no, ali mi ubr­zo ni to ni­je bi­lo do­volj­no. Maj­ka i očuh su pri­mje­ti­li da ne­što ni­je u re­du sa mnom i na­tje­ra­li me da pri­znam da se dro­gir­ma, na­kon če­ga je po­če­la nji­ho­va, uza­lud­na bor­ba da me iz­vu­ku iz tog pa­kla. Vo­di­li su me od „ba­ba ga­ta­ra” pa do is­tak­nu­tih kli­ni­ka za li­je­če­nje nar­ko­ma­na u re­gi­o­nu. Sve je to bi­lo uza­lud. Na­kon ne­ko­li­ko mje­se­ci po pra­vi­lu sam se opet vra­ćao na sta­rom. Uza­lud sam po­ku­ša­vao da im ob­ja­snim da mi svi ti pro­gra­mi ne po­ma­žu – pri­ča Ta­na­si­je­vić.

On is­ti­če da su maj­ka i očuh, na­kon vi­še bez­u­spje­šnih po­ku­ša­ja da mu po­mog­nu, di­gli ru­ke od nje­ga.

– Po­ro­di­ca je di­gla ru­ke od me­ne, dok­to­ri ta­ko­đe, a što je naj­go­re i ja sam di­gao ru­ke od se­be. Na­pu­stio sam ku­ću i oti­šao da ži­vim kod tet­ke ko­ja je je­di­na bi­la sprem­na da me pri­hva­ti ta­kvog. Da­va­la mi je pa­re za odje­ću i za iz­la­ske, a ja sam sva­ki cent tro­šio na he­ro­in. Tri pu­ta mi je ži­vot vi­sio u kon­cu i malt­ne su me vra­ća­li iz mr­tvih, ali sam i da­lje ko­ri­stio he­ro­in kao je­di­nu stvar u ko­joj sam pro­na­la­zio se­be – ka­že on.

Tvr­di da ni­je imao pro­ble­ma ni­kad sa za­ko­nom, ali da je to pu­ka sre­ća.

– Dro­gu sam is­klju­či­vo ku­po­vao za svo­je po­tre­be, ni­kad je ni­sam pro­da­vo, vje­ro­vat­no zbog to­ga po­li­ci­ji i ni­je­sam bio za­ni­mljiv – ka­že Ta­na­si­je­vić.

Bi­ti za­vi­snik od he­ro­i­na, pre­ma mi­šlje­nju Ta­na­si­je­vi­ća je ne­što naj­go­re što se jed­nom čo­vje­ku mo­že do­go­di­ti, a iz to­ga se mo­že­te iz­vu­ći je­di­no u slu­ča­ju da sa­mi od­lu­či­te da pre­ki­ni­te sa tim.

– Svejs­ni ste, ba­rem u po­čet­ku, da je he­ro­in šte­tan za zdra­vlje, ali za­vi­snost ko­ju iza­zi­va je to­li­ko ja­ka, da to za­ne­ma­ru­je­te. Uza­lud­ne su i pri­če struč­nja­ka i po­ro­di­ce, da ti­me do­vo­di­te svoj ži­vot u opa­sno­sti. Sve je to uza­lud, dok vi sa­mi ne od­lu­či­te da ne­što pro­mje­ni­te i da se iz­bo­ri­te za svoj ži­vot – ka­že Ta­na­si­je­vić.

On se ne sje­ća ko­ji je to pre­su­dan mo­me­nat u ži­vo­tu ko­ji ga je na­te­rao da po­mog­ne se­bi i ri­je­ši se za­vi­sno­sti, ali is­ti­če da je ri­je­šio da se bo­ri za svoj ži­vot.

– Znam sa­mo da sam jed­nog ju­tra jed­no­stav­no ustao i ka­zao se­bi „ova­ko se vi­še ne mo­že, ovo ni­je ži­vot ovo je pu­ko pre­ži­vlja­va­nje, od do­ze do do­ze”. Ta­da sam pr­vi put na­kon 15 go­di­na ri­je­šio da po­mog­nem se­bi, jer sam shva­tio da je­di­no ta­ko mo­gu iza­ći na kraj sa ovim pa­klom, kroz ko­ji još uvi­jek pro­la­zim – ka­že Ta­na­si­je­vić.N.P.

Obu­ka za iz­ra­du pro­mo­tiv­nog ma­te­ri­ja­la 

Ta­na­si­je­vi­ću je omo­gu­će­no da u NVO For lajf” za­po­če­ne pro­gram „Ser­vis po­mo­ći i po­dr­ške so­ci­jal­noj in­klu­zi­ji za­vi­sni­ka od dro­ga“. Pro­je­kat ima za cilj da uz rad­no an­ga­žo­va­nje za­vi­sni­ka upot­pu­ni nji­ho­vo li­je­če­nje i da po­mog­ne nji­ho­voj so­ci­jal­noj in­klu­zi­ji.

– U okvi­ru ovog pro­jek­ta, za­vi­sni­ci ko­ji pro­la­ze pro­gram od­vi­ka­va­nja od dro­ga će se kroz te­o­rij­ska pre­da­va­nja i prak­tič­nu obu­ku upo­zna­ti sa osno­va­ma di­zaj­na i iz­ra­de pro­mo­tiv­nog ma­te­ri­ja­la. Na taj na­čin će se ospo­so­bi­ti da sa­mo­stal­no iz­ra­đu­ju ma­te­ri­jal (vi­zit kar­te, fla­je­re, bro­šu­re…) na fo­to­ko­pir ma­ši­ni pred­vi­đe­noj za ove na­mje­ne. Pla­sman ovih pro­iz­vo­da spa­da u ra­ni­je an­ga­žo­va­nje ti­ma NVO For lajf”, gdje je ugo­vo­re­na sa­rad­nja sa pri­vred­nim pred­u­ze­ći­ma i po­je­din­ci­ma. Na ovaj na­čin će za­vi­sni­ci­ma bi­ti omo­gu­će­no rad­no an­ga­žo­va­nje, i či­me će pro­ces nji­ho­vog li­je­če­nja bi­ti upot­pu­njen – ka­zao je Sa­ša Mi­jo­vić, iz­vr­šni di­rek­tor ove NVO.

Ra­no je za pla­no­ve

On is­ti­če da je u toj bor­bi bi­lo niz pa­do­va i uspo­na, ali da je za­hvalja­ju­ći pro­gra­mu u NVO For lajf , uspio da se sva­ki put uz­dig­ne i na­sta­vi bor­bu za ži­vot.

– Mo­žda ne­ko­me sve ovo iz­gle­da smi­je­šno, ali bo­ri­ti se sa za­vi­sno­šću od he­ro­i­na, je­ste kao da se bo­ri­te za iz­lje­če­nje od naj­te­že bo­le­sti, za ko­ju li­jek još ni­je ot­kri­ven. U stva­ri jedi­ni li­jek ste vi sa­mi, va­ša od­luč­nost da ne­što pro­mije­ni­te – ka­zao je on. 

Dan