U Egiptu je proglašeno vanredno stanje. Policijski čas koji traje od 21 do 6 časova, i petkom od 19 do 6, trebalo bi da pomogne i vojsci da napetu situaciju stavi pod kontrolu. Načelnik generalštaba Abdel Fatah al-Sisi uveo je policijski čas jer je nakon uklanjanja protestnih kampova Muslimanske braće sa trga Nahda i ispred džamije Raba al-Adavija (14.8.) došlo do oružanog sukoba između vojske i demonstranata.
Stanovnici u gotovo svim egipatskim gradovima mogu samo još preko dana na ulice, tako da život u toj zemlji nije otežan samo političkom situacijom, nego i policijskim časom. Mnogi nakon posla moraju da se bore sa saobraćajnim haosom, pa uglavnom stižu kući neposredno pred početak policijskog časa.
Uveče nema društvenog života
„Ništa ne stoji na putu ljepoti“, kaže Hanan Moselhi. „Ni revolucija. Ni Muslimanska braća. Pa ni protesti.“ I zato tu 36-godišnjakinju ništa ne može da spriječi da odlazi na svoj nedeljni manikir i pedikir. Hanan radi kao menedžerka u jednom od vodećih regionalnih preduzeća. Uvijek mora da izgleda negovano i da bude lijepo obučena. Uprkos aktuelnim političkim okolnostima u Egiptu, ona i dalje radi, ide s kolegama i klijentima u restorane i kafiće. Ostatak posla obavlja od kuće, preko elektronske pošte i konferencijskih razgovora. Ona želi da njen život teče normalno dalje, koliko god je to moguće.
Najteže joj pada policijski čas. „Trenutno moj društveni život enormno pati“, kaže Hanan, koja sa svojim roditeljima živi u otmenom kvartu Tagamo u Kairu. „S prijateljima mogu da se vidim samo vikendom tokom dana. Dosadno je biti svake večeri u kući. Zato idem rano u krevet.“
Slično se oseća i Mahmud Goma, koji slobodno vrijeme, na koje je prisiljen, koristi za učenje. „Počeo sam da učim španski“, kaže on. „Moram nečim da se zabavim, inače sam od 6 ujutro do 1 uveče uvijek bio negdje napolju.“ Taj 30-godišnjak zaposlen je u međunarodnoj informatičkoj firmi i uprkos situaciji u zemlji, on uvijek ima posla. Obično se nakon stresnog posla bavi sportom, što trenutno ne može. Sada razmišlja da otputuje nekoliko dana u mjesta gdje nije uveden policijskog čas, možda na Crveno more.
Nesigurnost i manji prihodi
Mahmud Goma: španski umesto sporta
Abir Hasan (38) živi sa svojim mužem i troje djece nedaleko od trga Tahrir u Kairu. Ona i njen muž vode malu automehaničarsku radnju koju su privremeno morali da zatvore. „Veoma nas pogađa trenutne situacija“, kaže Abir. „Dan jedva preživimo. Ali ako Bog da, uskoro će opet biti bolje.“ Abir, za sada, radi kod jedne bogate porodice kao ispomoć u domaćinstvu, kako bi zaradila bar nešto novca.
Ali ona ima druge brige. „Brinem se za svoju djecu i svog muža“, kaže ona. „Hvata me panika ako mi muž kasni kući.“ Tada ide da ga traži na ulici, bez obzira na policijski čas. Početkom septembra počeće i nova školska godina, što Abir, kao i mnoge druge majke, čini nesigurnom. „Ne znam mogu li da pošaljem svoju djecu u školu. Bojim se napada i atentata koji se mogu desiti svakog trenutka.“ Ona smatra da su za očajnu situaciju u zemlji odgovorna Muslimanska braća. I uprkos tome što pati zbog policijskog časa, ona podržava vojsku, jer tako imaju priliku da se brinu za mir i red.
I vozač taksija Husein Ali Husein vjeruje u generala al-Sisija. „Želim da al-Sisi bude izabran za predsjednika“, kaže Husein. Zbog političke situacije, ali i zbog policijskog časa, on zarađuje mnogo manje nego ranije. „Jedva uspijevam da obezbjedim porodicu“; taj 43-godišnjak je oženjen i živi sa ženom i sinom u centru Kaira. „Ne mogu sebi gotovo ništa da priuštim. Budućnost je neizvesna“, kaže Husein.
(DW)
