Zvoni telefon. "Nije ovaj“, govori Đorđije i vadi iz torbe telefon. "Nije ni ovaj“, vadi drugi telefon identičnog izgleda. Javlja se na treći, sličan telefon.

"Ostavio sam prvi telefon zbog poslovnih kontakata od ranije, da bih mogao da nastavim saradnju“, objašnjava Đorđije zašto se nije odrekao jednog broja, kad je zbog povoljnijih usluga uzeo drugi.

Đorđijeva odluka da nosi tri telefona nije ni najmanje neobična u Crnoj Gori. I nema pravila ko koristi dva ili više telefona. 

"Trenutno dva, a ranije ih je bilo i tri – četiri“, kaže penzionerka Jela i objašnjava: "Koristim dvije mreže, koje su potpuno različite prema cijenama uspostavljanja poziva i minuta razgovora.“ 

Slično objašnjenje ima i Haris, student iz Podgorice: "Imam dva telefona. Jedan, pošto nisam kući, da se čujem sa svojima, a jedan da se čujem sa curom.“ Haris nije razmišljao o tome zašto većina Crnogoraca koristi više brojeva. 

"Neko ima potrebu da se pokaže, a nekome je stvarno potrebno, nekim poslovnim ljudima“, nagađa. Marko, koji je takođe student, nije saglasan da se ne radi o luksuzu: "Ima i toga, pošto smo mi poznati da imamo telefon od 400 eura, a idemo pješke na posao.“

Sociolozi navode neke razloge 

"Možemo navesti nekoliko motiva koji podstiču takav vid konzumerizma mobilnih usluga: počev od očuvanja određenog nivoa privatnosti, do jeftinijeg održavanja veze s osobama koje koriste istog provajdera“, kaže komunikolog Filip Radunović za DW. Od ovih tehničkih objašnjenja važnija su sociološka, a za njih uzroke treba tražiti u sistemu vrijednosti koji se u Crnoj Gori gradio kroz podjele u posljednje dvije decenije. 

"Kada sve te nesigurnosti pomiješate s krajnje patološkim vidom kapitalizma, kakav se praktikuje kod nas, onda ne čudi da naši sugrađani dio svoje nesigurnosti artikulišu kroz jaku potrebu za opštim društvenim prihvatanjem – a biti prihvaćen u društvu danas se nažalost velikim dijelom definiše kroz način onoga šta konzumirate“, smatra Radunović.

Lako ćemo za krizu...

Iako se Crnogorci žale na visoke cene režija, pa kažu da struju i vodu plaćaju najskuplje u regionu, na skupe impulse i SMS-ove, sa druge strane, malo ko ukazuje. Baš tu je i Vlada Crne Gore vidjela prostor za povećanje računa, pa su Crnogorci prošle godine svakog mjeseca plaćali po jedan euro za svaku SIM karticu koju posjeduju. To je nazvano "kriznim porezom“. Vlada je planirala da i ove godine budžet puni na sličan način, pa je predlagala porez od sedam odsto na telefonske račune preko pet eura. Većina u Parlamentu je, ipak, odbila taj prijedlog, objašnjavajući da bi građani izbjegavali porez kupovinom većeg broja SIM kartica. Godine krize, do sada, nisu značajno uticale na broj korisnika. Od 2008. kada je krenula privredna kriza broj korisnika (to jest kartica) pao je za manje od pet odsto. 

"Proizilazi da razni vidovi iskazivanja socijalnog statusa prkose čak i najtežim socijalnim okolnostima i momentima“, zaključuje Radunović. Za razliku od ovog komunikologa koji posmatra Crnu Goru iz Beča, gdje trenutno živi i radi, sociolog Ivan Radojičić iz Nikšića vidi malo drugačiju sliku. On smatra da je glavna karakteristika crnogorskog društva prilagođavanje na sve što je novo, ali i "snalaženje“. 

"Mnogi su ljudi, makar u početku te mobilne telefonije, dok se još tražio najbolji metod rada, koristili i dobar dio mogućnosti koje su mreže dozvoljavale, ali i dobar dio skrivanja iza tih brojeva. Tako da sam siguran da je veliki dio računa ostao neplaćen, pa zbog toga neke kartice više nisu u funkciji.“ 

Radojičić kaže i da mnogi kupuju telefone iz dokolice i zbog zabave sadržajima koje moderni uređaji imaju. 

"Neki nažalost imaju previše slobodnog vremena“, kaže ovaj sociolog. Veći broj telefona – luksuz ili racionalizacija troškova? Đorđije kaže ni jedno ni drugo. 

"Svidelo mi se što mi je ovaj prvi telefon imao radio, pa sam kupio drugi isti“, priča. "Sad mi žao što mi i treći, ovaj što su mi dali, nije isti.“ (B92)