– Za­hva­lan sam pri­pad­ni­ci­ma Cen­tra bez­bjed­no­sti ko­ji su vr­lo br­zo iden­ti­fi­ko­va­li i pri­ve­li li­ce ko­je je pod­met­nu­lo po­žar, bes­kuć­ni­ka Dra­ga­na Sto­ja­no­vića. On je pri­znao da je bes­prav­no ušao u ku­ću, na­lo­žio va­tru na po­du sa na­mje­rom da se ugri­je, či­me je ot­klo­nio mo­je sum­nje da je ne­ko dru­gi pod­met­nuo po­žar – pri­ča An­đe­lić, do­da­ju­ći da se osje­ćao ve­o­ma lo­še kad je sa­znao da je ku­ća iz­go­re­la u po­ža­ru.

– Te­škom mu­kom sam iz­gra­dio tu ku­ću i iz nje bez iči­je po­mo­ći iško­lo­vao dva­na­e­sto­ro dje­ce. Uspio sam da za dje­cu iz­gra­dim i ku­ću u Pod­go­ri­ci, a u ovoj sta­roj u Bi­je­lom Po­lju, kao pod­sta­na­ri ži­vje­lo je do­sta uče­ni­ka sa se­la i svi su ka­sni­je na­kon sred­nje ško­le za­vr­ša­va­li fa­kul­te­te – pri­ča An­đe­lić i do­da­je da su ku­ću ko­je vi­še ne­ma zva­li ,,čar­dak” za­to što je sa­gra­đe­na na br­du.

– Bes­kuć­ni­ka sam vi­dio u po­li­ci­ji, i iako mi je na­nio ve­li­ku šte­tu i ne­prav­du, za­do­vo­ljan sam što je uspio da iza­đe iz va­tre i spa­si se. Ljud­ski ži­vot tre­ba ci­je­ni­ti, iako se da­nas, na­ža­lost, vi­še ci­je­ne imo­vi­na i ne­ke dru­ge vri­jed­no­sti. Za­to bi ovog bes­kuć­ni­ka tre­ba­lo na ne­ki na­čin zbri­nu­ti jer da je to ura­đe­no na vri­je­me ne bi bio u pri­li­ci da mi za­pa­li ku­ću – ka­že An­đe­lić.