Državni zvaničnici pokušavaju da ubijede pojedine Šerpase da ostanu, ali mnogi su završili ovu sezonu kako bi oplakali svoje saborce i smislili kako da restrukturišu svoju profitabilnu, ali smrtonosnu industriju.
Bez pomoći Šerpasa skoro je nemoguće za većinu planinara da dosegnu vrh Mont Everesta. Šerpasi su poznati po svojoj snazi i izdržljivosti na višim nadmorskim visinama i pored toga što su u stanju da nose veliki teret za klijente koji plaćaju, oni cio put spremaju unaprijed tako štedeći energiju i vrijeme kako bi planinari mogli da se fokusiraju na bezbjedno penjanje i povratak.
Zbog toga što su plaćeni znatno bolje od običnih vodiča koji zarađuju 4.000 dolara za nekoliko mjeseci u zemlji gde je prosječni godišnji prihod 600 dolara, u pitanju je i dalje dobar posao, prenosi B92.
Međutim, bez obzira na novac, to i dalje nije dovoljno kako bi se kompenzovao gubitak života. Ovaj incident takođe je pokrenuo nacionalnu debatu u vezi sa tim da li su Šerpasi pravedno nagrađeni za njihove rizične poduhvate?
Pogledajte neke od finansijskih elemenata Mont Everesta:
Decenijama nakon što je Edmund Hilari sa Novog Zelanda prvi dosegao nejgov vrh 1953. godine, 4.042 osobe su to ponovile nekih 6.970 puta, sudeći po Alanu Arnetu, blogeru koji je ovaj poznati vrh dosegao 2011. godine.
Komercijalni uspjeh Mont Everesta svoj vrhunac dostigao je 90-ih godina prošlog vijeka. Danas, nekih 400 do 500 avanturista posjećuje Nepal svake godine kako bi testirali svoju izdržljivost na najvišoj planini na svijetu, sudeći po Ričardu Salisberiju, koji vodi bazu podataka Himalaja.
Neki od njih sa sobom vode vodiče, ali većina koristi usluge Šerpasa. Svake godine Nepal od penjanja na Everest zaradi 3.5 miliona dolara. Oni koji žele da se dočepaju vrha plaćaju između 25.000 i 75.000 dolara u zavisnosti od nekoliko faktora koji uključuju nivo komfora, količinu kiseonika koji sa sobom nose i ko ga nosi uz planinu.
Što je cijena niža, to će penjač više biti prepušten sebi.
Jedan od planinara je za magazin Time pokušao da popiše većinu troškova – 8.000 dolara za trening, 10.000 dolara za opremu i 35.000 do 100.000 dolara za sam uspon. Dodaci poput poziva mobilnim i bakšiša za Šerpase iznose između 2.000 i 4.000 dolara.
Malo od svog tog novca ide Šerpasima – u pitanju je njih 400 do 600 koji rade iznad baznog kampa svake godine.
„U zavisnosti od njihovog talenta, poznavanja drugih jezika, koliko toga mogu da ponesu i koliko ih velikodušno nagrade za trud, oni zarade između 2.000 i 8.000 dolara na kraju ekspedicije, koja za njih počinje krajem marta i traje do juna“, piše autor i veteran planinarenja Džon Krakauer u članku za „New Yorker“.
Iako se ovo može činiti mnogo za zemlju u kojoj je godišnji prihod manji od 600 dolara, mnogi od Šerpasa tim novcem izdržavaju cijelu užu i širu porodicu, a oni koji zarađuju najviše imaju motivaciju da još više rizikuju.
Pored toga što najviše vremena provode u opasnim zonama, Šerpasi su suočeni i sa drugim opasnostima – uglavnom nemaju mnogo kiseonika uz sebe i ne dobijaju moćne steroide koji umanjuju fizičke rizike pri penjanju na tim visinama, piše Krakauer i dodaje:
„Smrtnost Šerpasa od 2004. do 2014. godine je 12 puta viša nego broj poginulih pripadnika vojske SAD u Iraku od 2003. do 2007. godine“.
Vlada Nepala je pristala da skloni nešto novca kako bi oformila fond za Šerpase koji su poginuli ili povrijeđeni u nesrećama na planini.
Bez obzira na to, mnogi i dalje ne mogu da zamisle brz povratak na posao.
„Za mnoge od nas prosto je nemoguće da nastavimo sa penjanjem dok nedostaju tri osobe koje su zakopane u snijegu. Ne mogu da zamislim da gazim po njima“, izjavio je jedan od Šerpasa za AFP.
