Ne mogu objasniti ni šta osjećaju. Svjesni su da nisu srećni, ali isto tako nisu ni tužni. Samo su zarobljeni između raznih osjećanja i doživljavaju se prilično prazno.

S druge strane, sve više ljudi ne žele pokazivati svoje emocije, valjda iz straha da ne budu povrijeđeni ili (raz)otkriveni u pravom svijetlu. Tome je kumovala tiranija masovnih medija koji nam podastiru obrasce po kojima se moramo ponašati, šata je poželjno i nepoželjnog, prihvatljivo i neprihvatljivo, a mi poput neinteligentne marve pratimo ponuđeno.

Osnovni obrazac življenja – uvezen sa Zapada – sastoji se u pokazivanju samo dobrih, uglađenih i dotjeranih strana naših života, uz obavezno skrivanje onih loših. Možda je bolje reći, onih strana koje drugi mogu tumačiti na šarolike načine. Jer mi ne želimo da nas drugi mogu sagledati iz raznih uglova, donositi ispravne sudove o nama, već priželjkujemo da o nama misle samo ono što bismo mi željeli da misle.

I tako se počnemo povlačiti u sebe, postajemo samodovoljni i samobitni. Sve drugo postaje manje važno i ne zaslužuje našu pažnju, poput ptičice koja plijevi insekte na tvrdoj koži nosoroga, a on ničim ne pokazuje da ga njeno prisustvo zanima. Ljudi često ne shvataju da je pokazivanje emocija znak snage i nužno katarzično iskustvo koje svi mi trebamo, za punjenje i pražnjenje.

Kontrolisanje negativnih i agresivnih emocija poput bijesa su potrebne za izgradnju dobrih odnosa među ljudima, ali skrivanje negativnih emocija poput tuge i žalosti nas samo dodatno podriva. Čovjek nije aparat sa dugmetom i dva režima rada (on-off) već sitno tkanje suptilnih veza koje se mogu uz podršku dodatno ojačati ili pokidati ako ona izostane.

Zato stisnite petlju i pokažite svoje emocije drugima. A svi vi kada se nađete u čudu što vam drugi pokazuju emocije, budite strpljivi, jer ne možete ni pretpostaviti koliko im je trebalo da smognu snage za takav postupak.

Izvor: mudreisli.com