Prije godinu dana napisala sam dva teksta o Srbiji, Crnoj Gori i NATO. U tekstu o Srbiji "10 razloga za NATO"1 navela sam koji su sve razlozi zašto Srbija treba da uđe u NATO, uz poseban osvrt na pozitivna iskustva svih istočnoevropskih zemalja ali i na “srpsku” posebnost - vezu između značaja tranzicione pravde i personalne reforme sistema bezbjednosti s jedne, i činjenicu da je Srbija vojno

neutralana, to jest, da trenutno nema političke odluke za članstvo, sa druge strane.

I u tekstu "Zašto Crna Gora treba što prije u NATO”2 , kao i u prethodnom o Srbiji, istakla sam da su interesi članica NATO za ovako, nešto, intenzivniju saradnju sa Srbijom što je i artikulisano usvajanjem IPAP-a, kao i ubrzan prijem Crne Gore, prije svega garancija da će se region Zapadnog Balkana dodatno stabilizovati, navodeći nekoliko potencijalnih žarišta (Makedoniju), ali i da će mu se time omogućiti siguran okvir za nastavak demokratizacije koji, već tada je bilo očito, Rusija kroz svoj "Putinov orkestar" u regionu intenzivno podriva.

U tom periodu pažnja zapadne međunarodne zajednice bila je mahom, s razlogom, usmjerena ka hibridnom ratu koji Rusija vodi u Ukrajini. U međuvremenu, propala su dva mirovna dogovora iz Minska o prekidu sukoba u Ukrajini, ISIS je sve suroviji i nepredvidljiviji, EU preplavljuje talas izbeglica iz Sirije i migranata sa svih strana, tek treba da se vidi kakve će efekte grčko NE imati na evrozonu. Kiparsku Vladu i njena šurovanja sa Rusijom rijetko ko spominje, a trebalo bi.

Na Balkanu, Makedonija klizi u bezvlašće, a adekvatan odgovor EU se ne vidi. Milorad Dodik, predsjednik BiH entiteta Republike Srpske nastavlja da dodatno destabilizuje BiH, sada već otvoreno dovodeći u pitanje presude UN sudova, uz podršku Rusije, na šta nažalost ni srpski zvaničnici ovih dana nisu imuni, tako da je i ono malo koraka oko upisa vojne imovine na držvu BiH - što je bio uslov
za nastavak MAP-a - skoro obesmišljen. Ni u BiH se, i pored njemačko-britanske inicjative, ne vidi jasan plan EU kako da se BiH izvuče iz lanaca kojima je Dejtonski sporazum davi.

Zato bi srpsko i crnogorsko javno mjenje i zvaničnici trebali pročitati odličan izvještaj koji su objavili Damon Wilson, izvršni podpredsjednik uglednog Atlantskog Savjeta SAD, Maksymilian Czuperski, John Herbst, Eliot Higgins i Alina Polyakova “Hiding in Plain Sight – Putin’s War in Ukraine”4 (Skrivanje od očiglednog – Putinov rat u Ukrajini), ako slučajno - a u Srbiji je to nažalost većinski tako - još uvek imaju dilemu šta je sadašnjoj Moskvi na umu oko Ukrajine i šta je sve spremna upotrijebiti da to ostvari.

Ministarstvo odbrane vojno neutralne, velike i jake Švedske je u svom izvještaju "Instrumenti destabilizacije: ruska "meka moć" i ne-vojni uticaj na baltičke države" detaljno mapiralo ruske aktivnosti na Baltiku, a rukopis je svuda sličan i na Balkanu. Smatrajući ovaj izvještaj vrlo korisnim i ilustrativnim, Centar za evroatlantske studije iz Beograda ga je, uz odobrenje FOI, preveo na srpski jezik i tokom ljeta će organizovati njegovu promociju.

I NATO zvaničnici i zvaničnici zemalja članica NATO, a prije svega demokratska administracija Baraka Obame, takođe bi trebali pročitati ova dva izvještaja, ako već nijesu, i dobrano ih uzeti u razmatranje prilikom odlučivanja o pozivu za članstvo Crne Gore u NATO.

Uostalom, od prošle do ove godine Crna Gora je načinila seriju reformskih mjera koje su nedostajale za odluku u Velsu, mada su se one mogle uraditi i po ulasku Crne Gore u NATO. NATO sada insisitira na podršci javnog mnjenja. Crna Gora, trenutno, ima skoro dvotrećinsku parlamentarnu većinu za članstvo u NATO. Najnovija istraživanja uglednih DAMARa i IPSOSa pokazuju jedan zanimljiv trend - da 64% (DAMAR) i 66% (IPSOS) građana smatra da će Crna Gora biti članica NATO i s tim mogu da žive uprkos svom ličnom mišljenju.

Imala sam priliku da učestvujem na nekoliko debata o članstvu Crne Gore u NATO i jedno je sigurno – pro-EU, ne-u-NATO opcija je bez mnogo legitimnih argumenata, ponekad totalno omađijana ili ucjenjena nečim drugim što se u Crnoj Gori maskira kao ne-NATO a u strvari je pro-PUTIN kampanja. Ovo moraju imati u vidu i NATO zvaničnici koji očekuju većinsku podršku, jer ju je u sadašnjim uslovima skoro nemoguće ostvariti, a o ona, uprkos tome, raste. Nisam sigurna da je i jedna druga zemlja u porcesu ulaska u NATO iskusila ovako otvoreno rusko podrivanje.

Zato ponovo apelujem na kolege koje se bave i zalažu za evropske integracije Crne Gore (koja je, spomenimo i to, upravo otvorila još dva pregovaračka poglavlja sa EU, što prilično izbija adute iz ruku skeptika koji se pitaju - a da Crna Gora ne odustane od EU ako uđe u NATO?) da ako su još neodlučni, svoju eventualnu podršku članstvu u NATO daju, ne kao podršku aktuelnom rukovodstvu, već obezbjeđivanju uslova za nastavak demokratizacije društva, koju ruska strana minira. Eventualan pozitivan Izvještaj o napretku EK koji se očekuje na jesen, biće značajan reper i za one koje odlučuju o NATO pozivu, posebno dio koji se odnosi na vladavinu prava. Nerijetko se zaboravlja da je vladavina prava i jedan od osnovnih uslova za ulazak u NATO. Nezavisno pravosuđe je i jedan od najbitnijih mehanizama demokratske kontrole sitema bezbjednosti svake zemlje. Tu je lopta dočim u dvorištu crnogorske Vlade. I ona bi morala uložiti i taj dodatni napor da retoriku i stanje stvari još malo približi i pomogne onima koji zaista žele da joj pomognu - pozivom u članstvo.

Ovo se prije svega odnosi na Obaminu administraciju koja je u posljednjih mjesec, dva izvojevala velike pobjede. Na unutrašnjem planu to su zdravstveno osiguranje za 16 miliona Amerikanaca koji nijesu bili obuhvaćeni prethodnim planom, imigracioni plan koji će sačuvati milione porodica na okupu, gas za 2,75 dolara, jednako pravo na istopolne brakove širom zemlje i skidanje zastave Konfederacije
sa državnog zemljišta u Južnoj Karolini. Na spoljnopolitičkom planu to su neposredni detant sa Iranom, do sada neviđeno otvaranje odnosa sa Kubom, klimatski sporazum sa Kinom, stvaranje i liderstvo u globalnj borbi protiv globalnog zla – ISIL-a, TTIP pregovori sa EU, TPP sa zemljama Pacifika....

Na Balkanu, demokratska administracija Baraka Obame pružila je ruku partnerstva Srbiji, intenzivira komunikaciju na svim nivoima i efekti toga se već osjećaju (mada ima još puno posla). Bilo bi dobro da demokrate pokušaju, pošto drugačije ne ide, i da BiH sigurno usmjere putem demokratije i članstva u evroatlantskim integracijama vlastitom inicijativom. Uz nešto grešaka oko “plašenja“ Kosova
sudom UN ako ne prihvate statut kojim bi se osnovao sud za ratne zločine OVK koji su usaglasile EU i SAD (ne zaboravimo, ICTY je UN sud i tamo se dešavaju velika suđenja još uvijek) i tamo je ova demokratska administracija itekako pomogla da se počne pregovarati između Beograda i Prištine, a na osnovu onoga što je prethodna uradila - zaustavila srpske oružane snage u masovnom ubijanju
Albanskih civila na Kosovu.

Odluka o što skorijem pozivu Crnoj Gori za članstvo u NATO, koju može podstaći i podržati sadašnja demokratska administracija SAD, učvrstila bi pozitivne i donekle osujetila negativne trendove na Zapadnom Balkanu. Vrlo vjerovatno bi pomogla da se kriza u drugoj bliskoj zemlji, koja takođe aspirira ka NATO, i nepravedno je u tome zaustavljena - Makedoniji - prevaziđe mirnim putem. Grčkoj
krizi se ne nazire kraj, a Grčka je, što se neubičajeno rijetko spominje, i NATO članica. Pitanje je koliko ovakva Grčka može da ispunjava svoje obaveze, a izazova koji dolaze sa mediterana i Bliskog Istoka je sve više.

Konzervativni The National Interest nedavno je objavio vrlo površan tekst pod naslovom "ako hoćete da spasete NATO-ne proširujte ga“, mahom se osvrćući na pitanja Ukrajine i Rusije (što mu nije opravdanje).

NATO nije ugrožen, već je pred izazovima kao što je svaka međunarodna asocijacija uvijek, jer ništa nije stalno. Iako dijele većinu članica EU i NATO su, prije svega zbog suštinski drugačije strukture integracija, trenutno u različitim pozicijama. EU se suočava sa više izazova, nerijetko spolja izazvanima, što treba gledati kao snagu a ne slabost, ako mjere budu sistemske. Zato je potrebno da bar na Zapadnom Balkanu NATO preuzme vođstvo i ubrza proces ulaska cijelog regiona u evroatlantske strukture. Poziv Crnoj Gori za članstvo u NATO je logičan prvi korak.

Autor: Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije iz Beograda