Radović smatra da se „samo protestima možemo izboriti za slobodu u svakom smislu i konačnu promjenu totalitarnog režima“.

Ističe da je Bijelo Polje je po svim ekonomskim parametrima na marginama i dodaje da su konstatacije da je Bijelo Polje, regionalni centar, uvredljive.

„ Račun konstantno u blokadi, odseljavanje stanovništva, opustošena sela, jednom riječju  grad nam je zakržljao u svakom smislu. Nekada industrijski centar u kojem je radilo na desetine hiljada radnika sada se svodi na nekoliko privatnika koji se ponašaju kao robovlasnici prema radnicima i od njih prave nadničare. Administracija je pretrpana politički zaposlenim i nesposobnim ljudima kojima je jedini poslovni zadatak da glasaju za režim. Pomoć poljoprivrednicima se svodi na podjelu junica rase depesovka. U sport se ništa ne ulaže, vraća se ono vrijeme kad se igralo sa krpenjačama. Turisti naš grad zaobilaze kao Mojkovac, što bi narod rekao. Seoski putevi su kao kozje staze i mogu koristiti samo za organizovanje džipijada“, kaže Radović.

Upozorava da mladi ne vide nikakav prosperitet u Bijelom Polju i iz tog razloga, kako kaže, se masovno odseljavaju na jug države i ka zemljama zapadne Evrope. Radović ističe da su sportska prognoza i kafenisanje  jedine aktivnosti mlade populacije a Biro rada pretrpan obrazovanim nezaposlenim ljudima koji čekaju posao u nedogled.

 Radović dodaje da se ljudi zapošljavaju samo pred izbore, i da je članska karta vrjednija od diplome.

Takođe, smatra Radović „političke i rodbinske veze su jedini način da se dođe do zaposlenja.“

„Veliki broj neradnika je na platnom spisku lokalne uprave ne dolazi na posao a prima platu, to su radnički krpelji“, ogorčen je Radović.

On navodi da je „mladima jedino preostalo da pođu iz Bijelog Polja, ali ovaj put ne u pečalbu, nego na proteste.

„Nemamo dva života da bi jedan poklonili DPS-u. Kada glad uđe na vrata, strah izađe kroz prozor, nemojte se plašiti i budite hrabri kao naši stari“, poručuje Radović.