Koji vijek kasnije malo je nepismenih, slova više nijesu od olova, pa ne mogu da se tope, ali mogu krovovi. Tako je neko očerupao Crnogorsko Narodno Pozorište. Petina bakarnog krova završiće (ako već nije) na topljenju, ali se tim činom neće braniti sloboda.

Neko će reći teško je vrijeme, možda su pozorište očerupali gladni. Kilogram bakra je četiri eura, sto i kusur kila sa raskrovljenog pozorišta puta pare...eto dosta da se najedemo. Kao da koji vijek ranije nije bilo gladi, kao da su oni što su metke od slova pravili siti išli u borbu za slobodu. Samo što su oni znali ko su i koliku žrtvu čine, kad su slova topili u metke. Nisu ih topili radi gladi nego radi slobode.  Nisu znali da ih čitaju ali su znali koliko vrijede. Znali su da se njima brani sloboda.

Neko je raskrovio Crnogorsko Narodno Pozorište, i neka je. Šta će nama pozorišta? Šta će nama i sloboda za koju su se naši preci i slovima izborili? Da danas, koji vijek potom, čerupamo  krovove? Da vijekovima poslije čerupamo njihovu žrtvu? Jer nijesu oni topili slova da bi mi topili krovove. Oni su topili slova da bi mi imali krov nad glavom. A Crnogorsko Narodno Pozorište je krov nad našom glavom.  Kuća u kojoj bi trebalo da živi naša pismenost i  duhovi onih slova što su završila kao meci.

Svoju kuću može da čerupa samo onaj ko i ne zna ko je. Svoj krov nad glavom može da prodaje samo onaj ko i ne zna koliko vrijedi. Glad može biti svakakva  ali kad se svede na potrebe zadnjice onda se njom i počne razmišljati. A kad se njom misli ne misli se glavom. A kad se ne misli glavom...

Kad se ne misli glavom čerupaju se pozorišta, zaboravljaju preci i njihove žrtve, zaboravljaju slova...zaboravlja se ko smo i od koga smo... Jer nijesmo mi od onih što su slovima branili slobodu...MI smo neki drugi, gladni...  

Neko će reći teško je vrijeme.  Kilogram bakra je četiri eura, sto i kusur kila sa raskrovljenog pozorišta puta pare...eto dosta da se najedemo.